Medicinsko obrazovanje u Srbiji nije besplatno, iz bar dva razloga. Prvi, prozaičan---pare za plate, opremu, održavanje odnekuda moraju doći. Manjim delom od samofinansirajućih studenata, uglavnom od državeporeskih obveznika---naših roditelja, kojima 2/3 plate ode na poreze i doprinose, i firmi koje su premale i nedovoljno povezane da, kao Mišković, porez plaćaju u Nikoziji.
Drugi, bitniji---plaćamo ga svojim vremenom. Po broju sati provedenih na faksu i u učenju medicina u Beogradu sve više podseća na ETF, a po količini time dobijenog praktičnog znanja na susednu mu Višu poslovnu.
Da, neki Amerikanci plaćaju smešno velike školarine za četiri godine koledža i još četiri medicine. Za te pare, doduše, njihov prosečan student završne godine zna i može više od većine srpskih specijalizanata, a opet u staž ulazi sa većim strahom nego naši studenti. Jer zna da ga pravo učenje tek čeka.
Sad, da sam rođen u Americi sasvim sigurno ne bih upisao medicinu. Dug od 150.000$ posle diplomiranja da bih radio 80 sati nedeljno za tri puta manje godišnje pre nego što specijaliziram ipak je previše1. Ali i to je bolja situacija od one u kojoj se nađe prosečan srpski student: bar šest godina u minusu, a bez posla, bez para i sa vrlo malo upotrebljivog znanja. Tek u to ne bih ulazio, da sam onomad znao.
Da ne bude da samo pljuckam sa balkona i teram srpske medicinare na samoubistvo: počeću da pišem i o ono nešto malo korisnih i univerzalno primenljivih stvari koje sam naučio ovde. Čisto da znate šta sledeći put da kažete strini sa holesterolom 5.
1 NB: Pre nego što se upuste u celo ovo planinarenje, Amerikanci bar imaju ideju o tome šta ih čeka kada dobiju diplomu