Poslednje tri godine našeg faksa specijalno su osmišljene da obezbede srpskom zdravstvu jednu stvar: besplatnu nisko-do-srednje kvalifikovanu radnu snagu. Predavanja se jednako, možda i više, bave ezoteričnim jedan-u-sto-miliona sindromima koliko bolestima koje viđamo svaki dan. Udžbenici su u proseku stari 5-10 godina, a ono što je u njima napisano bar 10-15. Na vežbama se pridržavaju zidovi ili zlostavljaju pacijenti (jer 10 studenata na dva pacijenta u sobi od 10 kvadrata može biti samo zlostavljanje), dok asistenti i profesori upozoravaju kako u Srbiji nema posla, kako država nema para za lekare, i o čemu li smo kog đavola mislili kad smo upisivali medicinu. Na ispitu sledi iščuđavanje na to koliko se malo zna, zašto se nije išlo na predavanja i vežbe (iste one koje dobar broj asistenata nije ni držao), i--poseban udar na one sa novog programa--zar ste stvarno mislili hirurgiju da date u junu, koleginice? Ne može to posle samo godinu dana slušanja i četiri meseca spremanja.
Do pre par godina coup-de-grace bila je higijena, ispiračica mozgova. Ne znam kakva je situacija sada, ali sledeće je sigurno: ogroman broj ljudi koji su prekliniku znali dobro/odlično i koji su se na klinici u početku--možda i do samog kraja--trudili da nešto nauče, u trenutku kada im G-đa Đević svečano uruči Uverenje o diplomiranju misli kako veze sa medicinom nema, kako su poslednjih 6+ godina proveli u izmaglici u kojoj su izgubili mladost, zdravlje i samopoštovanje, i kako njihovo vreme ne vredi ništa, a oni sami još manje od toga.
Sasvim je onda normalno da je volontiranje (zašto bi vas neko plaćao kad ionako ne vredite) u Kliničkom centru ili ekvivalentnoj velikoj ka-nastavi-okrenutoj ustanovi (gde ćete konačno moći da vidite i uradite sve što niste kao student) prava premija. Kada se posle dve-tri godine bavljenja scut-om i produžene adolescencije ljudi opamete i počnu da traže pravi posao, nova ekipa sveže diplomiranih sluđenih Dr-eva spremna je za žrtvovanje. Ko nije rođen u Beogradu može bar da se vrati u rodni kraj, gde je volontiranje kraće a posao posle toga izvesniji. Ko je iz Beograda može samo da traži vezu--za kraće volontiranje na boljem mestu. Jedino strateški postavljena sekretarica može ljudima obezbediti nešto što se plaća, obično onima kojinemaju sumnji u svoje medicinsko znanje.
Pre par meseci objavljeno je istraživanje (koje sada, naravno, ne mogu da nađem) po kome kvalitet medicinske edukacije u američkim školama nije zavisio od broja profesora ili njihovog istraživačkog rada, niti od školarine (koja ide od 12-75.000$ po godini). Jedina razlika između uspešnih i manje uspešnih škola bio je prosečan broj pacijenata koje jedan student vidi i prati u toku školovanja. Taj broj je na beogradskom faksu--nula, pošto o praćenju pacijenata na način na koji se to radi ovde naši studenti mogu samo da sanjaju. Da bi se to izvelo, nastava bi morala da se drži u blokovima, u njoj bi morali da učestvuju svi koji su za to plaćeni, a vizite bi morale da liče na nešto. Nemoguća misija.
Disklejmer: Student nisam od 2008. a van faksa sam skoro godinu i po. Ako se nešto u međuvremenu promenilo na bolje, super :)