Jeste li već videli ovo? Ceo blog---A Cartoon Guide to Becoming a Doctor---je odličan. Prelistajte malo stare stripove i obratite pažnju na svaki u kome se pojavljuju specijalizanti (intern ili resident). Ko god ih je crtao, znao je tačno šta radi---stažistu ćete u svakoj bolnici ovde prepoznati po tome što neprestano pišti. Da svaki lekar u Americi sa sobom nosi pejdžer i ume da uradi traheotomiju uz pomoć kuhinjskog noža i hemijske olovke zna svako ko je gledao bilo koji film ili seriju o doktorima snimljenu od osamdesetih naovamo. Ovo drugo jeste preterivanje, ali pedjžeri se zaista još uvek koriste i, u stvari, nisu ni izbliza toliko naglašeni na ekranu koliko u stvarnom životu.

Za početak, ima ih svako---od čistačice (kojoj svakih 15-20 minuta stigne novo zaduženje), do direktora bolnice. Medicinske sestre su tu privilegovane, jer umesto pejdžera imaju oko vrata obešenu Voceru, hands-free sokoćalo sa zvučnikom i mikrofonom kojim se upravlja glasom. Ruke su im, valjda, uglavnom suviše zauzete da se cimaju sa pejdžerima. Specijalisti i stariji specijalizanti imaju novije modele, sa tastaturom, tako da bar mogu da odgovore na poruku bez potezanja telefona. Nama jadnim stažistima ostaju oni najobičniji - tri reda, osamdeset karaktera, bez tastature, ca. 1980. Komunikacija isključivo jednosmerna.

Da se ne lažemo, osećaj na orijentaciji kad ti uruče mantil i pejdžer je dosta dobar. Vau, imam svoj pejdžer, kao pravi doktor. Vidi, ima isto zvono kao Hausova ekipa. Kul.

A onda dođe prvi dan na odeljenju, i polako spravica postaje da bude sve manje kul a sve više trozubac kojim te neko podbada svakih desetak minuta. Napisah već jednom da sam prvog dana na odeljenju nasledio devet pacijenata. Prva stvar koju sam morao da uradim, pre onog obilaženja svih osmoro u roku od dva sata, je ceremonijalno stavljanje svog imena u njihov elektronski karton. Čisto da bi sestre znale koga da cimaju u slučaju da se nešto desi ili im nešto treba.

Evo kako to funkcioniše: dobro obučena sestra prepozna neku promenu na pacijentu, ili im oni traže nešto što ne mogu da urade, tako da kontaktiraju stažistu. Stažista vidi koliko je stvar bitna i, ako ume sam da se snađe da odgovarajuće naloge (ili priča sa pacijentom, porodicom, kime već), a ako ne---zove starijeg specijalizanta. Ovaj opet to filtrira do nadležnog specijaliste. Ako ni ovaj ne ume da se snađe, pacijent uglavnom završi na intenzivnoj a stažista nahebe jer nije zvao ranije. Nešto kao nervni sistem u kome su sestre periferni receptori, specijalisti viši nervni centri, a specijalizanti interneuroni (stažisti bi, ako ćemo baš da budemo precizni, u ovoj podeli rada bili dorzalni ganglioni, da ne kažem ganglije).

Evo kako je to izgledalo mog prvog dana: trećina pacijenata bili su stariji Afroamerikanci (da ne kažem crnci) slabijeg materijalnog i, zbog brojnih komorbiditeta, sumnjivog mentalnog stanja koji su sestre cimali svakih pet minuta; druga trećina su bili jako fini ljudi sa jako napornim porodicama koje su sestrama jako volele da spominju svoje drugare advokate pa su sestre, htele-ne htele, morale da im ugađaju; i na kraju zaista bolesni pacijenti koji su jednom nogom bili na intenzivnoj, a drugom u hospisu; i ja, apsolutno neiskusan i generalno gledano nedorastao situaciji*, koji pojma nemam koji pacijent spada u koju kategoriju i da te kategorije uopšte postoje, dok poruke jedna drugu sustižu. To da ni prethodna karika u lancu nije baš uvek na visini zadatka nije mi u tom trenutku ni ulazilo u glavu.

Trećeg dana na dužnosti hteo sam da zafrljačim malo pištalo kroz prozor.

Na žalost, ne sećam se prve poruke koja mi je stigla tog dana (najverovatnije je nekome sa zatvorom trebao laksativ, ili im je pritisak bio >160**) ali je kasnije bilo bisera:

Pt wants to shower, needs order (negde tri ujutru, kad sam imao 30-časovno dežurstvo)

Srry to wake u, pt's bp 165/100, gave hydralazine, now 130/85 (pola 4 ujutru, isto dežurstvo, drugi pacijent)

FYI: Patient c/o abd pain, passed gas, feels better now (ovo sam, srećom, primio u toku dana; ima ljudi koje su budili ovakvim porukama)

Naravno, ima i onih koje se pamte iz drugih razloga (Ms. AMS during dialysis, pls come to evaluate_; _Mr. in unresponsive after PEG plcmnt, come now_; _Ms. BP 70/30, diaphoretic, pls come), ali tu je ono što se desi posle poziva mnogo zanimljivije od same poruke. Na žalost ili na sreću, takvih je veoma malo.

• U ovome uopšte ne preterujem, ali je to potpuno očekivano i sistem je, bar u mojoj bolnici, pravljen da prvih par nedelja dopušta greške i opštu nekompetentnost stažista. Problemi nastaju ako se nesposobnost otegne na nekoliko meseci.

** Prvo pitanje sestri ako vam ovako nešto stigne u 8 ujutru: Da li ste pacijentu dali lekove za pritisak? Ne? MUPM!