Da nije oksitocina i porođajne amnezije koju izaziva1—u poslednjih nekoliko decenija i epiduralne anestezije—majke bi se verovatno mnogo ređe odlučivale za više od jednog deteta.
Spremanje i polaganje Stepa 1 nije ni blizu trudnoće i porođaja, ali je efekat na pamćenje sličan-koliko je god meni i drugima čitava procedura bila stresna, gledano unazad sve to i nije bilo tako strašno. Najviše zbog onoga što dolazi posle.
Dakle, dobili ste svojih 250+ poena na Stepu 1. Čestitam! Šta sad?
Na red dolazi ono što je trebalo da planirate od samog početka:
- nalaženje bolnice u SAD u kojoj možete uraditi clerkship (ako ste student) ili observership (ako ste diplomirali);
- traženje pisama preporuke na gore navedenim mestima;
- iznalaženje pisama preporuke sa fakulteta u Srbiji (bar jednog; sva četiri ako nemate uspeha sa korakom iznad);
- spremanje i polaganje Stepa 2 CK i CS u junu i julu;
- prijavljivanje na ERAS u septembru;
- razgovori od oktobra do februara;
- iščekivanje Meča u martu;
- skupljanje dokumentacije za vizu i licenciranje od aprila do juna 2;
- najstresniji meseci vašeg života u julu, ako imate sreće, ili nazad na prvi korak ako nemate.
Svaka od ovih stavki zaslužuje svojih petstotinak reči, a o ovoj poslednjoj su pisanje knjige3. Ako ništa drugo, iskustvo polaganja Stepa 1 je dobra priprema za ono što sledi.
-
Čiji najgori deo nije ni razgovor u ambasadi, ni popunjavanje rupa u CV-u od dana diplomiranja do danas, već Kafkaeskna iskustva u Ministarstvu zdravlja dok tražite jedan od dokumenata neophodnih za J1 vizu. ↩
-
The House of God, na primer. ↩