Rekao sam sebi da neću biti onaj gastarbajter koji posle godinu-dve van zemlje dođe na odmor, pa se čudi kako u Srbiji uopšte ima struje, tekuće vode, hleba u prodavnici… Ali—kako bilo ko može da ode u kafić, restoran, kafanu, i uz jelo i piće dobije i dobru dozu duvanskog dima? Kako da gledam decu koja sede u poslastičarnici dok im sa stola pored dolazi oblak karcinogena? Šta da kažem njihovoj majci koja puši za tim istim stolom? Zašto posle svakog izlaska u grad moram da vetrim odeću?

Ovo nije pitanje estetike i tolerancije. Gde ima pušača ima i raka:

Isto važi za kardivaskularne bolesti, bolesti pluća, šlog… Kako, onda, prioritet Ministarstva Zdravlja nije potpuna zabrana pušenja? Da li srpski budžet toliko zavisi od poreza na duvan? Ili Filip Moris i ostali toliko dobro lobiraju? Zašto država duvanskim parama ne bi subvencionisala elektronske cigarete?

Ako mi bilo koji pušač kaže da je zabrana pušenja na svim javnim mestima kršenje njegovih ili njenih ljudskih prava, pitam ih da li je i zabrana uriniranja na gradskim trgovima kršenje nečijih prava? Koja je razlika između pušenja i pišanja u javnosti?