Da li si zadovoljan Amerikom? Da li bi sve ponovo?

Ovakva pitanja mi često stižu na mejl. Kratki odgovor je—da, apsolutno.

Naravno, odlaskom nisam rešio sva životna pitanja, već sam jedan skup problema zamenio drugim. Ne moram da razmišljam iz koje stranke je šef odeljenja na kome volontiram a iz koje direktor bolnice, i u kakvim su odnosima; da li će me pacijenti gledati popreko jer su lekari po definiciji ili korumpirani ili nesposobni¹; da li ću sa 30 godina još uvek biti na grbači roditelja, i kako odgajati sopstvenu decu u Srbiji 2013-te?

Umesto toga, trošim vreme i novac na polaganje milion testova za licenciranje² i razgovore za subspecijalizaciju³; pacijenti me gledaju popreko jer su lekari po definiciji bezobrazno bogati; slobodnog vremena nemam puno, jer mi prosečan radni dan traje 12 sati a skoro svaki vikend trošim na manijakalno Skajpovanje sa prijateljima i porodicom⁴. Po onome što sam čuo od prijatelja, pretpostavljam da bih negde u Zapadnoj Evropi u zamenu za slobodnije vikende i blizinu Srbije dobio zatvorenost prema imigrantima i ograničena mogućnost za napredovanje⁵, za mene još i uz gubitak vremena na učenje još jednog stranog jezika. Sve ima svoje.

Stručni i lični izazovi ostaju: praćenje literature, pregovaranje sa pacijentima, veš mašina koja zbog koje misteriozno iskače osigurač u različitim delovima ciklusa, a savršeno radi kad dođe majstor… Ali, lepo je baviti se tim stvarima bez stalnog straha da će se država urušiti oko vas. Dodatni bonus u Americi je što je većina ljudi ili zadovoljna svojim poslom ili aktivno traži bolji, što je mnogo bolja atmosfera za život i rad od stalnog slušanja jadikovki—često potpuno opravdanih—o teškom životu ljudi oko vas.

A roditelji? Dovedite ih kod sebe gde god da ste, i čim budete mogli. Srbija nije zemlja za starce.